СРЕДЊИ ВЕК

Средњи вијек је дио европске историје од 5. вијека до 15. вијека, тачније од 476. године, када је германски краљ Одоакар збацио посљедњег римског цара Ромула Августула Западног римског царства па до 1492. године када је Кристифор Колумбооткрио Америку. За нешто што се приписује средњем вијеку каже се да је средњовјековно (неправилно средњевјековно).

Подјела историје на три велика доба приписује се Кристоферу Келеру (лат. Christophorus Cellarius; 1638—1707), који је своју општу историју подијелио на три периода:

historia antiqua (до цара Константина Великог),

istoria mediiaevi (од Константина Великог до пада Цариграда под турску власт 1453. г.) и

istoria nova (од пада Цариграда).

Ова периодизација била је примењивана у круговима писаца опште историје из 18. вијека, што ју је чинило опште признатом. У доцнијем развоју историографије долазило је до извесних помјерања граничних датума ових великих периода; тако да је на крају, послије дужих расправа, за крај старог и почетак средњег вијека узета 476. г. — обиљежена падом Западног римског царства, док је за крај средњег и почетак новог вијека узета 1492. године као датум епохалног открића Америке. Истина, било је покушаја да се за почетак новог вијека узме и 1517. г. — обиљежена почетком Реформације.

Ова периодизација је дуго остала важећа, али је и поред тога било научника који су тврдили да границе појединих вјекова нису добро постављене. Поједини историчари су сматрали да границу између старог и средњег вијека треба помјерити напријед — у 7, па чак и у 8. вијек. Било је историчара који су и границу између средњег и новог вијека различито датирали: једни за крај 15, други за 1517, трећи за 17, четврти за 18. вијек. Осим тога, један број историчара је сматрао да вријеме од 12. до 18. вијека по много чему особено, карактеристично, и да би га стога требало издвојити посебно у општој историји, упркос томе што би то одударало од традиционалних концепција периодизације. Усљед ових различитих схватања отворена је криза традиционалне периодизациј. Па ипак, и традиционална подела је имала извесних мањкавости. Њени темељи су ударени у вријеме када је тежиште изучавања било на политичкој историји, али и поред тога она је била недосљедно постављена. Разлог лежи у томе што је за крај старог и почетак средњег вијека узет политички догађај — пад Западног римског царства (476. г.), крај средњег и почетак новог вијека означава 1492. г. — велики датум из привредне историје. Са проширивањем интересовања историјске науке на све области људске дјелатности све јасније су се откривале слабости традиционалне периодизације, њене границе су сходно томе постајале несигурне, а историјска мисао је указивала и на другачије хронолошке периоде историјског развоја у свијету. Зато су се у историјској науци поставила питања такве периодизације која би изражавала континуитет објективног кретања у историјском развоју. Јер, како истиче Миомир Дашић, очито да су све ове временске подјеле мањкаве са свјетскоисторијског становишта — ова подјела је изразито европска, а не свјетска.[1]

Главни привредни систем средњег вијека је феудализам. Поглед средњовјековног човјека на свијет готово је сасвим обликовало хришћанство, док су виши сталежи имали и витештво као скуп етичких правила. Дели се на:

Рани средњи вијек од 5. вијека до 11. вијека;

Развијени средњи вијек од 12. вијека до 14. вијека;

Касни средњи вијек од 14. вијека до 15. вијека.

Средњи вијек, поготово рани средњи вијек (отприлике до јачања Светог римског царства и свјетовне моћи Цркве), још се назива и мрачном добом због контраста у односу на високо развијене цивилизације старог Рима прије њега и ренесансе послије њега. Ипак, посљедњих су деценија научници и хуманисти као Јохан Хуцинга и Жак Ле Гоф те прије њих Ернст Роберт Куртијус „открили“ цивилизацију средњег вијека, која је сасвим различита од споменутих, али једнако сложена и вриједна.